Svi znamo šta je stid. Sigurno ti se nekada dogodilo da se opustiš i pokažeš sebe u punom sjaju pred drugima. Među njima, uvek se nađe neka budala koja se podsmeva, provocira, vređa. Obično se zakače za nešto što smatraš svojom manom. Fizički izgled, obrazovni status, ili nešo drugo. Nećemo ih zvati budalama, jer nije kulturno. Tokom odrastanja, sretneš više takvih nesređenih ljudi u glavi sa samim sobom, nemaš podršku u takvim situacijama. Osetiš neprijatno i bolno osećanje. Osećaj neprijatnosti i bola prelazi u samoprezir, samokritičnost, usamljenost, izolovanost, anksioznost. Postaneš stidljiva osoba, nepripremljena za nova iskustva sa strahom i skučenošću u tvojoj duši.
Kroz rad sa decom, naučila sam kako ih osloboditi stida u plesu. Ista metoda može se primeniti i kod tebe. Zamisli da nastupaš u javnosti. Šta osećaš? Da li je to trema, ubrzan rad srca, zamuckivanje, znojenje dlanova, crvenilo, podrhtavanje glasa ili nešto drugo?
Primer iz moje prakse, pokazaće ti kako možeš započeti ples života bez stida. Primer dečaka krupnije građe u pubertetu i devojčice 2-og razreda OŠ. Oboje imaju talenta, brzo “skidaju” korake, i prate ritam, ali samo u grupi. Pojasniću.
Kada učimo nove korake, učimo ih u polukrugu od najvišeg do najnižeg učenika. Kada utvrđujemo da li su koraci naučeni, potrebno je da se istupi korak napred i odigra pokazani korak. Upravo to je ključni momenat, okidač stida. Nazvaćemo ga “iskorak napred”. U iskoraku napred dolazi do promene u njihovom pokazivanju koraka. Najpre, imaju problem da odmah istupe napred. Uz podstrek kao i saznanje da je to naša rutina u pokazivanju naučenog, nesigurno istupaju. Okreću se oko sebe, ne bi li videli reakciju drugara, gube ritam, a samim tim i korak.
Ključan momenat za edukatora. Momenat kada treba prepoznati i pomoci u stidnom iskoraku napred. Posvetili smo probu stidu. Slušala sam njihova razmišljanja, ideje, lepo smo se zabavljali i dok smo pričali.
Bio je najviši u grupi, tako da je njegova pozicija bila uvek na početku polukruga. Da, bio je stidljiv. Kada bi počela sa pokazivanjem koraka od najvišeg do najnižeg učenika, on bi bio taj koji bi “probijao led”. Iskorak napred siguran i bez stida. Dogodilo se neočekivano. Drugi dečak sa pozicijom na sredini polukruga počeo se glasno podsmevati. Dečak je iste generacije, veoma talentovan i svestan toga. Nisam ga opomenula. Pustila sam ga da nastavi.
Dečak krupnije građe počeo je crveneti, gubiti ritam. Njegov entuzijazam počeo je tonuti. Nastavili smo dalje. Došao je red i na samouverenog dečaka. Istupio je siguran u sebe i počeo igrati. Prekinula sam ga. Rekla sam ostalima, kada počne igrati da mu se svi smeju. Šta mislite, šta se dogodilo? Isto kao sa dečakom na početku polukruga. Na pitanje kako se sada oseća, da li mu je prijatno? Odgovor je bio Ne.
Odrastala je bez majke uz oca i starijeg brata. Očekivalo se od nje da bude u rangu svog starijeg brata. Njen bunt i želja da ispuni tražena očekivanja, bili su jasni. Otac bi prisustvovao svakoj probi. Dok bi igrala, fiksirala bi pogled prema svom ocu. Želela je da vidi da ona može. Kao i nadu da dobije odobravanje ukoliko napravi grešku. Porpičala sam sa njenim ocem. Zamolila ga da neko vreme ne prisustvuje probama. Nakon mesec dana, uz podršku svih nas, iskorak napred postao je radost i sreća okupana dečjom iskrenošću.
Ples života otkriva ti novi podijum za ples. Na tom podijumu samo si ti u centru pažnje. Otkrivaš novu dimenziju svog plesa. Reči ne postoje. Samo osećaj da letite, ali ste i dalje na zemlji.
Ne verujem u neuspeh. Verujem da te mogu osloboditi da zaplešeš. Ne verujem da ti veruješ u neuspeh.
Suština Plesa Života jeste Slobodan ples. Nema koraka koje morate učiti uz određeni broj ponavljanja. Nema koreografije. Iskorak napred, ritam, korak stvaraš samo ti bez stida i straha.
Stvarajte sopstvenu koreografiju. Ples svog života.
I da. Kada su oni porasli i prešli u drugi ansambl, onaj dečak na sredini polukruga rekao mi je. Kada cete se vratiti? Nama je bez vas dosadno. Ta divna dečija iskrenost, najlepši ples života.